Vraćao sam se sa posla. Skoro je pet sati. Išao sam sa tramvajem. U prolazu sam vidio jednog siromaha kako je pognut prosio od prolaznika. Nastavio sam sa tramvajem u pravcu kuće. Došlo mi je na pamet da kod kuće nemam prigodu napraviti dobro djelo, jer živim sam. Sada je prava prilika da učinim dobro djelo prije nego prođe dan. Odlučio sam izaći na slijedećoj stanici i vratiti se do čovjeka koji prosi. Na put do njega zamijetio sam stariju gospođu sa krunicom oko ruke. Zaustavljala je prolaznike moleći da joj kupe nešto za pojesti. Glasno je govorila: molim vas kupite mi nešto za jesti, gladna sam. Ponavljala je: gladna sam.

U sebi sam pomislio; ovo mi je isto nova prilika za pomoći. Došao sam do nje i upitao je koliko joj treba novaca?

U sebi sam odlučio da koliko god kaže dat ću joj, makar to bilo i sto kuna. Jer tako je molila da sam vidio njenu nevolju i bespomoćnost. Uz to je imala krunicu pa me to još više potaklo jer mislim da neće varati sa krunicom. Poznajem one koji zarađuju prošnjom, njima redovito dadem par kuna.

Izričito je rekla ne na novac. Rekla je da treba samo za hranu. Ponovno sam je upitao; koliko je to samo za hranu? Odgovorila mi je; ovdje je McDonalds, ti mi kupi. Ponovila je tri puta da joj ja kupim.

Otišli smo u McDonalds, ona je neprestano zahvaljivala na sav glas, ljudi su se okretali . Na kraju pitala me je da li me može zagrliti? Pristao sam. Zagrlila me je i nije skrivala sreću pred svima. Ljudi su se okretali čudeći se što se događa. Pričala mi je da je nekada živjela dobro, bez oskudijevanja. Sada prima 800 kn socijalne pomoći, od toga živi.

Meni nisu bili dragi pogledi ljudi sa strane. Više bih volio da se sve to u tiho odvilo. Ja sam bio Bogu zahvalan što mi je dao priliku da Njega nahranim u ovoj nepoznatoj gospođi. Moj dan bio je ovim događajem više ispunjen nego posao kojega sam 8h radio.

Volonter Zdenca