Ponedjeljak, 27. prosinca 2010.

Sunčano poslijepodne u centru grada. Božić je pred vratima i sve je okićeno. Velika šarena jelka krasi glavni gradski trg. Opijena mirisima vrućih kestena i prženih badema pridružujem se mnoštvu i radoznalo promatram blistave izloge trgovina. Za oko mi je zapela jedna prekrasna crvena jakna. U tren oka odvrtim u glavi moguće odjevne kombinacije i ushićeno zaključim da bi mi savršeno pristajala!

Doduše, nije baš da mi je potrebna, imam već jednu sličnu, ali dobro... Božić je uskoro i mogla bih se nečim nagraditi, zar ne? U to mi zazvoni mobitel, zove me Ana. Odrasle smo zajedno i jako smo bliske, zapravo sam je oduvijek smatrala sestrom. Glas joj podrhtava dok mi priča kako je ostala bez novaca. Račun joj je posve prazan a mora platiti školarinu za slijedeći semestar. Treba joj moja pomoć. Situacija je ozbiljna.

Umirujem je i kažem joj da će sve biti u redu, ja ću joj pomoći. Bacam još jedan pogled na crvenu jaknu i shvaćam kako je taj novac Ani puno potrebniji. Sunčano je blagdansko poslijepodne. Šetam se centrom i znatiželjno zavirujem u monogobrojne izloge, u jednom od njih ugledam crvenu jaknu. Prekrasna je i taman po mom kroju!

Kad odjednom nešto privuče moju pažnju, no, to nije ni mobitel niti moja prijateljica Ana već nasmijano dječje lice s velikog plakata. Riječ je o maloj djevojčici u Africi. Žarko želi ići u školu, rasti, razvijati se i veseliti se životu kao sva ostala djeca, no ne može sama. Treba joj pomoć!

No zar zbilja treba moju pomoć?

U tom trenu se probudi glas u mojoj glavi koji me zapita:

Zar nismo mi svi braća i sestre?

Zar nemamo svi jednog nebeskog oca i majku?

Po čemu su to moja mala braća i sestre u Africi drukčija od moje prijateljice Ane?

Zašto bi ona bila manje bitna?

Ako sam već spremna bez oklijevanja pomoći Ani, kako bih mogla odbiti pomoći maloj djevojčici u Africi?

Ona ne traži puno, želi samo ići u školu i obrazovati se!

Da, ona me treba, no na jednak način trebam i ja nju, jer da bih učinila svoj Božić uistinu ispunjenim i radosnim ja to ne mogu postići ni novom jaknom ni novim cipelama, već samo saznanjem da sam nekome promijenila život.

Tada konačno shvatim da zaista pomažući drugima pomažemo sami sebi.